Odsutna Iz Stvarnosti

I šta sada da radim s ovim silnim osećanjem što mi rasteže grudi...? I kako sada iz srca da te iscupam a da ne zaboli...? U svašta i ja poverujem. Svačemu se ponadam. Ali ko na početku može znati kraj? Ima tih nekih ljubavi što suviše kratko traju. Ni ne počnu, a već se završe... Čudno je to, Nije bilo ničeg, a bilo je toliko toga. Trebalo je da znam. Rekao si da se čuvam. Nisam... Bila sam hrabra. Ili pak luda... I sad ne mogu da se pokupim, Kao kad se probudis posle košmara, Pa ne znaš gde si, ni sta ti se desilo. Nisi mi učinio ništa, a učinio si mi sve. Nisi me imao, a imaš me suviše. Postoji li mesto, Neko tajno mesto gde neću znati da postojiš? Postoji li mesto gde mogu da se sakrijem od sebe? Želim da odem negde gde cu moći da glumim neki tuđi život, gde mogu da ja ne budem ja. Možda tako zaboravim i tebe. Ma, samo se ti smeši... Taj me osmeh odneo do neba, I bacio na dno. Nisi me ni dotakao, A slomio si me. Nemaš me, a tako sam tvoja. I upor...

Neki ljudi pojave se, tako nekako, iznenada, poput munje, uđu u tvoj život, onda kada se najmanje nadaš. Bljesnu, osvetle čitavo nebo, pa ono dobije posebnu boju, drugaciju. I onda poput munje i nestanu, kao da nikada nisu bili tu, ali tebi još dugo pred očima ostane onaj svetli trag na mestu na kome su bljesnuli. Bas tako bih mogla opisati jedan momenat, nekog ko je bljesnuo, samo na tren, tek da pokaže kako sjajni ljudi ipak postoje. Ustvari, blista i dalje, ali na nekom drugom nebu, očima nekih drugih ljudi. Verovatno je ovo moje (nebo) daleko i drugačije, ili nedovoljno široko. Drugi svet, različit. Ali, to me nije sprečilo da se u jednom trenutku čak usudim da pomislim, poverujem, da možda, možda delić te svetlosti mogu da zadržim, da može da ostane u jednom kutku mog neba, u uglu oka. Ma, ne, nisam želela prisvojiti je, kako bih i mogla? Munje su slobodne, ne možeš ih zadržati. Al' možda je ona to pomislila. Pa je nestala. Sad razmišljam i pitam se gde sam pogrešila. Mož...

Pomisliš li nekad Da jedno srce kuca za tebe Da jedna suza u oku se rodi… I ne dam joj da padne Sačuvam je. I krik ka slobodi Prolomi se, pocepa tišinu… Pomisliš li da eho tvojih reči još čujem Pa osetim toplinu I poverujem da i šum vetra šapuće tvoje ime Pomisliš li Da jedna duša za tebe diše Uz zvuk tišine I tihi jecaj, tiši od noći Otme se nekad Pa ranu takne… Molim te, reci, hoćeš li moći Sačuvati tajnu od zaborava Ako me srce izda pa prizna Da u senci tvojih očiju spava… Pomisliš li Da čitav svet u tren je stao U onaj tren Kad smo se sreli Kad si u snove mi zalutao Pa niti duše nežno povlačiš Čuješ li šapat, Srce što pita Pomisliš li nekad koliko značiš…

Ne znam ko te pustio da zagospodariš mi maštom Da prospeš po duši kapljice od zvezda Ne, ne izgovori, ostavi da snivam istina me plaši, pusti, neka ne znam… Ostavi da lutam prostranstvima čežnje I krišom zavirim u tvoje dubine Opijena nadom da i ti si sanjar Pusti da se stoplim od tvoje topline… Ne znam ko te pustio da zarobis mi misli I upalis zvezde da po danu sjaje Ne, ne izgovori, ostavi da snivam Odgovora strepim, pusti neka traje Osećaj da čežnja nadima mi grudi Kao da je u njih stao čitav svemir Pusti me da sklopim oči i da drhtim Da skrijem od bola ovaj slatki nemir Ne znam ko te pustio Da zagospodariš mi maštom Ni kako si dospeo tu u moje grudi Ne, ne izgovori, nije mi ni važno Ostani, ko pesma što me jutrom budi I pusti da mislim da je ovo bajka Ostavi da snivam, tišinu ne kvari Ostani ko pesma najlepsa na svetu Ne govori. Ćutke maštom gospo...

Ti nisi stvaran, ne postojiš… Rođen si u mojoj mašti, Hranim te željama Pokrivam tišinom… Žuboriš nepreglednim dolinama Počivaš na kapima rose Dok prvo jutarnje sunce Ne dopre do tvojih struna Onda se muzika razlegne Plavetnilo neba se spusti Dodirnem oblake Sapnem im tvoje ime Osmehnu se jer znaju Da nastao si u pesmi Da živiš u poljima snova Da hodaš stazama od duge I kad poželiš, ti postaneš vetar Pa dahom svojim me maziš Upleteš se u moju kosu I tiho strujiš po duši Puštam da me nosiš Do zvezda, do mora, do kiše Da me opije miris noći I zvuk muzike tvoje I nastavljam s tobom da dišem Da čuvam te u tajnom kutku Iako znam u sebi Da sve sam maštala samo Da si odraz izgubljenih snova Devojčice sto odrasla nije…

Pojaviš se tako niotkuda Osmehom obojiš moj dan Ušetaš među moje snove I zraci sunca obasjaju moj svet Hvala ti za osmehe Ne znam kako da ti kažem A da ne odam da sam slaba Da ne pokvarim ovaj trenutak Satkan od lepote Ti si kao savršen lik iz dečje mašte Junak neispričane bajke Nešto nevino i nežno Neistraženi beskraj Bojim se da te dotaknem Da ne nestaneš Kao mehurić od sapunice Kad dotakne dlan Puštam te da šetaš Po hodnicima misli Da taj dečiji svet mašte činiš savršenim I podigla sam zid oko njega Tvrđavu od neostvarenih snova Da niko ne dotakne taj svet U kome koračaš Kao oličenje svega Što sam jednom želela da budem A nisam Svega što sam želela da imam A prošlo je pored mene Na metar, ili na hiljadu To sad više nije važno Sad mi ostaje taj svet Gde mogu biti ono što želi...