Bljesak ili priviđenje
Neki ljudi pojave se, tako nekako, iznenada, poput munje, uđu u tvoj život, onda kada se najmanje nadaš. Bljesnu, osvetle čitavo nebo, pa ono dobije posebnu boju, drugaciju. I onda poput munje i nestanu, kao da nikada nisu bili tu, ali tebi još dugo pred očima ostane onaj svetli trag na mestu na kome su bljesnuli.
Bas tako bih mogla opisati jedan momenat, nekog ko je bljesnuo, samo na tren, tek da pokaže kako sjajni ljudi ipak postoje. Ustvari, blista i dalje, ali na nekom drugom nebu, očima nekih drugih ljudi. Verovatno je ovo moje (nebo) daleko i drugačije, ili nedovoljno široko. Drugi svet, različit. Ali, to me nije sprečilo da se u jednom trenutku čak usudim da pomislim, poverujem, da možda, možda delić te svetlosti mogu da zadržim, da može da ostane u jednom kutku mog neba, u uglu oka. Ma, ne, nisam želela prisvojiti je, kako bih i mogla? Munje su slobodne, ne možeš ih zadržati. Al' možda je ona to pomislila. Pa je nestala.
Sad razmišljam i pitam se gde sam pogrešila. Možda sam sve krivo shvatila, a možda sam ja krivo shvaćena. A otkud sam se i ponadala da mi munja može biti prijatelj? To ne ide. Munje žive na nebu. Smrtnici na zemlji. I sve što mogu je da se dive sjaju iz daljine. Da ponekad pogledaju to neko drugo nebo koje im ne pripada i dive se. Taj drugi tuđi svet.
Možda je trebalo da pazim. A ja naivno mislila da munju mogu gledati tek tako, širom otvorenih očiju. Smešno. Trebalo je da znam. Munje samo prođu, zaslepe te, i nestanu. A ti ostaneš da se pitaš da li je sve zapravo bilo samo priviđenje. A opet, bez obzira na sve, ostajes zahvalna, što si imala priliku da bar na tren tvoje oči posmatraju lepotu neba kada njime prolazi munja...
Bas tako bih mogla opisati jedan momenat, nekog ko je bljesnuo, samo na tren, tek da pokaže kako sjajni ljudi ipak postoje. Ustvari, blista i dalje, ali na nekom drugom nebu, očima nekih drugih ljudi. Verovatno je ovo moje (nebo) daleko i drugačije, ili nedovoljno široko. Drugi svet, različit. Ali, to me nije sprečilo da se u jednom trenutku čak usudim da pomislim, poverujem, da možda, možda delić te svetlosti mogu da zadržim, da može da ostane u jednom kutku mog neba, u uglu oka. Ma, ne, nisam želela prisvojiti je, kako bih i mogla? Munje su slobodne, ne možeš ih zadržati. Al' možda je ona to pomislila. Pa je nestala.
Sad razmišljam i pitam se gde sam pogrešila. Možda sam sve krivo shvatila, a možda sam ja krivo shvaćena. A otkud sam se i ponadala da mi munja može biti prijatelj? To ne ide. Munje žive na nebu. Smrtnici na zemlji. I sve što mogu je da se dive sjaju iz daljine. Da ponekad pogledaju to neko drugo nebo koje im ne pripada i dive se. Taj drugi tuđi svet.
Možda je trebalo da pazim. A ja naivno mislila da munju mogu gledati tek tako, širom otvorenih očiju. Smešno. Trebalo je da znam. Munje samo prođu, zaslepe te, i nestanu. A ti ostaneš da se pitaš da li je sve zapravo bilo samo priviđenje. A opet, bez obzira na sve, ostajes zahvalna, što si imala priliku da bar na tren tvoje oči posmatraju lepotu neba kada njime prolazi munja...
Comments
Post a Comment