Priča o dečaku

Hladno jutro, maglovito, tmurno. 
Polako se budi usnula ulica. 
Zamišljeni ljudi nekud idu žurno,
Smenjuje se bezbroj nepoznatih lica.

 I niko da stane, da primeti njega
sto sedi na uglu i nemo ih prati. 
Sa nogama bosim, tuznoga pogleda...
Zar se niko nece okrenuti, stati? 

 Umazanog lica i krupnih očiju, 
Gleda one ljude, malu pruža ruku.
Prolaze još brže, i poglede kriju,
Ne žele da znaju za njegovu muku... 

 Neko i pogleda, ali brzo skrene 
pogled, grozeći se trunja mu u kosi. 
I nikog ne zanima otkud jedno dete 
da tog hladnog jutra na ulici prosi.

 Ne, on tu ne sedi da za novac moli,
Mnogo veća tuga na srcu mu leži.
Na ulici traži lek za svoje boli, 
Od stvarnosti teške na ulicu beži... 

 Svakog jutra dođe, i kad pada kiša. 
Gleda sve te ljude, tako misli skrene... 
A kada noć padne i kad sve se stiša
Teškim koracima opet kući krene. 

 Škripa trulih vrata pocepa tišinu, 
Ulazi i seda na krevet u mraku.
S bosih hladnih nogu otresa prašinu 
I oseti opet onu tugu jaku...

 I ove će noći jecati u tami,
Dok mu san ne padne na umorne oči. 
I ove će noći misliti na majku 
Koja nikad više kući neće doći. 

 Praznoga stomaka, još praznije duše 
Grli jastuk stari, sklupča se i plače...  
Oseća da suze ponovo ga guše,
Kako vreme ide boli ga sve jače. 

 Pa lagano sklapa uplakane oči, 
Umornog od svega san ga savladava.
I noćas će opet sanjati da s majkom 
Zagrljen i srećan kao nekad spava... 

 Opet novo jutro, na ulicu žuri, 
Da pogledom opet prolaznike prati.  
Možda tamo ipak u očima nekim  
Nađe svoju majku, možda se i vrati... 

 Ali tamo opet ista nema lica, 
Prođu, pogled skrenu, zašto bi i stali?
To je samo jedan dečak koji prosi. 
Kome je još važan prljav dečak mali?

 Tako dan za danom, na ulici sedi,
Tim očima tužnim prolaznike prati. 
Ko zna, možda neko taj pogled pročita, 
Mozda neko nekad njegovu bol shvati... 

 Taj maleni dečak više nije mali,
Godine su prošle, čovek je postao.
Al' i dalje pamti lice svoje majke,
Zbog koje je one dane izdržao. 

 Takve su majke, čak i kad ih nema. 
U srcu im čuješ šapat tih u noći:
"Izdrži, čedo, budi jak, ne sustaj, 
I ne budi čovek što će samo proći..."

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Bljesak ili priviđenje

Neki ljudi pojave se, tako nekako, iznenada, poput munje, uđu u tvoj život, onda kada se najmanje nadaš. Bljesnu, osvetle čitavo nebo, pa ono dobije posebnu boju, drugaciju. I onda poput munje i nestanu, kao da nikada nisu bili tu, ali tebi još dugo pred očima ostane onaj svetli trag na mestu na kome su bljesnuli. Bas tako bih mogla opisati jedan momenat, nekog ko je bljesnuo, samo na tren, tek da pokaže kako sjajni ljudi ipak postoje. Ustvari, blista i dalje, ali na nekom drugom nebu, očima nekih drugih ljudi. Verovatno je ovo moje (nebo) daleko i drugačije, ili nedovoljno široko. Drugi svet, različit. Ali, to me nije sprečilo da se u jednom trenutku čak usudim da pomislim, poverujem, da možda, možda delić te svetlosti mogu da zadržim, da može da ostane u jednom kutku mog neba, u uglu oka. Ma, ne, nisam želela prisvojiti je, kako bih i mogla? Munje su slobodne, ne možeš ih zadržati. Al' možda je ona to pomislila. Pa je nestala. Sad razmišljam i pitam se gde sam pogrešila. Mož...
Read more

Hrabra ili luda

I šta sada da radim s ovim silnim osećanjem što mi rasteže grudi...? I kako sada iz srca da te iscupam a da ne zaboli...? U svašta i ja poverujem. Svačemu se ponadam. Ali ko na početku može znati kraj? Ima tih nekih ljubavi što suviše kratko traju. Ni ne počnu, a već se završe... Čudno je to, Nije bilo ničeg, a bilo je toliko toga. Trebalo je da znam. Rekao si da se čuvam. Nisam... Bila sam hrabra. Ili pak luda... I sad ne mogu da se pokupim, Kao kad se probudis posle košmara, Pa ne znaš gde si, ni sta ti se desilo. Nisi mi učinio ništa, a učinio si mi sve. Nisi me imao, a imaš me suviše. Postoji li mesto, Neko tajno mesto gde neću znati da postojiš? Postoji li mesto gde mogu da se sakrijem od sebe? Želim da odem negde gde cu moći da glumim neki tuđi život, gde mogu da ja ne budem ja. Možda tako zaboravim i tebe. Ma, samo se ti smeši... Taj me osmeh odneo do neba, I bacio na dno. Nisi me ni dotakao, A slomio si me. Nemaš me, a tako sam tvoja. I upor...
Read more

Dečji snovi

Pojaviš se tako niotkuda Osmehom obojiš moj dan Ušetaš među moje snove I zraci sunca obasjaju moj svet Hvala ti za osmehe Ne znam kako da ti kažem A da ne odam da sam slaba Da ne pokvarim ovaj trenutak Satkan od lepote Ti si kao savršen lik iz dečje mašte Junak neispričane bajke Nešto nevino i nežno Neistraženi beskraj Bojim se da te dotaknem Da ne nestaneš Kao mehurić od sapunice Kad dotakne dlan Puštam te da šetaš Po hodnicima misli Da taj dečiji svet mašte činiš savršenim I podigla sam zid oko njega Tvrđavu od neostvarenih snova Da niko ne dotakne taj svet U kome koračaš Kao oličenje svega Što sam jednom želela da budem A nisam Svega što sam želela da imam A prošlo je pored mene Na metar, ili na hiljadu To sad više nije važno Sad mi ostaje taj svet Gde mogu biti ono što želi...
Read more